ћирилица / latinica
Чет, 26. јул 2018.

Крњача информативни портал

Све вести везане за градско насеље Крњача

Цитат дана 14. 03. 2018.

И када дође до расправе, нека су вам речи благе, а докази јаки. А ја, из искуства знам да су речи јаче увек, када су докази слаби.

Патријарх српски Павле 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Павле.

Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској. У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат.

Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир где је провео следеће две године рата.

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем.

Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један вартбург.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду.

 

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке.

Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Патријарх Павле је добио бројна одликовања:

*У јануару 2002, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног.

*У септембру 2004, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена.

*Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, Александар II Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Орден је у његово име примио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

*Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

(извор: wikipedia)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *